Namesnički ustav
Ustav Srbije iz 1869. godine ili Namesnički ustav je bio treći ustav Srbije, koji je bio na snazi od 1869. do 1888. i od 1894. do 1901.
Namesnički ustav je bio prvi ustav koji su usvojile srpske suvereni organi vlasti i kome nije bilo potrebno priznavanje od strane Osmanskog carstva. Ustav je dobio svoje ime jer ga je donelo Namesništvo za vreme maloletnosti kneza Milana Obrenovića.
Namesnički ustav je bio prvi ustav Srbije kojim je uspostavljen predstavnički sistem, usvojeno načelo podele vlasti i priznata osnovna lična i politička prava građana. Ovaj ustav određuje da su izbori u zemlji javni i posredni, i da je izborni cenzus visok; da zakonodavnu vlast ima Narodna skupština, ali da zakonodavna inicijativa pripada knezu, kao i da se dve trećine poslanika bira dok jednu trećinu postavlja knez lično.
Pošto je Velika narodna skupština, održana u Topčideru, 20. juna 1868, odobrila proglašenje maloletnog Milana Obrenovića za kneza, odredila je i njegove namesnike: Milivoja Blaznavaca, Jovana Ristića i Jovana Gavrilovića.
Pred ustavni odbor koji se još nazivao i nikoljski — po danu kada se sastao, namesništvo je postavilo pitanje da li je zemlji potreban ustav i kakav bi ustav trebalo doneti. Odlučeno je da je Srbiji potreban novi ustav; dvodomno narodno predstavništvo; uvođenje ministarske odgovornosti i slobode štampe. Postojale su i pravne smetnje koje je trebalo sanirati. Na osnovu Zakona o narodnoj skupštini od 1861 (čl.14 zakona o Narodnoj skupštini), Ustav se ne može menjati za vreme vladaočevog maloletstva, ali Državni savet koji je trebalo da odluči o promeni ustava odrekao se te funkcije u korist Velike narodne skupštine.
Ustav je donet 19. juna 1869. godine i najčešće se naziva Namesnički ustav ili Trojički ustav.
Konzervativci su tvrdili da je Ustav donet na bespravan način i da je previše slobodouman. Liberali su bili nezadovoljni što Ustav nije proklamovao dovoljno prava i sloboda. Iako je Srbija u tom periodu još uvek vazalna država, njen sizeren (Osmansko carstvo), nije reagovala na donošenje Ustava.
Ustav iz 1869. je po svom sadržaju bio reakcionarniji čak i u poređenju sa Turskim ustavom iz 1838. (dopunjenim 1858). Ipak, njegov „prvi život“ trajao je do 1888. godine kada je Kralj Milan sazvao ustavotvornu skupštinu koja je sastavila novi liberalniji ustav je stupio na snagu 1889. godine.
Posle državnog udara 1. aprila 1893. kralj Aleksandar proglasom ukida Ustav iz 1888. i vraća Ustav (1894) iz 1869. godine koji je bio na sanzi sve dok novi Ministarski savet nije usvojio 6. aprila 1901. novi.
