Намеснички устав
Устав Србије из 1869. године или Намеснички устав је био трећи устав Србије, који је био на снази од 1869. до 1888. и од 1894. до 1901.
Намеснички устав је био први устав који су усвојиле српске суверени органи власти и коме није било потребно признавање од стране Османског царства. Устав је добио своје име јер га је донело Намесништво за време малолетности кнеза Милана Обреновића.
Намеснички устав је био први устав Србије којим је успостављен представнички систем, усвојено начело поделе власти и призната основна лична и политичка права грађана. Овај устав одређује да су избори у земљи јавни и посредни, и да је изборни цензус висок; да законодавну власт има Народна скупштина, али да законодавна иницијатива припада кнезу, као и да се две трећине посланика бира док једну трећину поставља кнез лично.
Пошто је Велика народна скупштина, одржана у Топчидеру, 20. јуна 1868, одобрила проглашење малолетног Милана Обреновића за кнеза, одредила је и његове намеснике: Миливоја Блазнаваца, Јована Ристића и Јована Гавриловића.
Пред уставни одбор који се још називао и никољски — по дану када се састао, намесништво је поставило питање да ли је земљи потребан устав и какав би устав требало донети. Одлучено је да је Србији потребан нови устав; дводомно народно представништво; увођење министарске одговорности и слободе штампе. Постојале су и правне сметње које је требало санирати. На основу Закона о народној скупштини од 1861 (чл.14 закона о Народној скупштини), Устав се не може мењати за време владаочевог малолетства, али Државни савет који је требало да одлучи о промени устава одрекао се те функције у корист Велике народне скупштине.
Устав је донет 19. јуна 1869. године и најчешће се назива Намеснички устав или Тројички устав.
Конзервативци су тврдили да је Устав донет на бесправан начин и да је превише слободоуман. Либерали су били незадовољни што Устав није прокламовао довољно права и слобода. Иако је Србија у том периоду још увек вазална држава, њен сизерен (Османско царство), није реаговала на доношење Устава.
Устав из 1869. је по свом садржају био реакционарнији чак и у поређењу са Турским уставом из 1838. (допуњеним 1858). Ипак, његов „први живот“ трајао је до 1888. године када је Краљ Милан сазвао уставотворну скупштину која је саставила нови либералнији устав је ступио на снагу 1889. године.
После државног удара 1. априла 1893. краљ Александар прогласом укида Устав из 1888. и враћа Устав (1894) из 1869. године који је био на санзи све док нови Министарски савет није усвојио 6. априла 1901. нови.
