Четири сина Јована Ристића

Јован Ристић и Софија, кћерка Хаџи-Томе имали су четири сина и једну кћерку: Николу, Михаила, Милана и Александра. Јелена Јовановић, последњи живи директни потомак је његова чукунунука, од Николе Ј. Ристића. Девојачко презиме јој је Јовановић, а мајка јој се звала Јованка Тодоровић, чиновница у Анатомском институту Медицинског факултета у Београду. Јеленин отац Милан Јовановић, био је банкар. Сестра Станислава (удата Ренић) умрла је недавно, такође без потомака. 

МАРКО РИСТИЋ

Марко Ристић (1902 – 1984) рођен је и умро у Београду . Један од најпознатијих идеолога српског надреализма Марко Ристић је рођен  у старој и угледној породици Јована Ристића, академика и државника. Школовао се у Београду и Швајцарској.  Године 1922. Са М. Дединцем и Д. Тимотијевићем покренуо је часопис  Путеви“, а потом са Р. Петровићем, Д. Матићем и М. Дединцем био је уредник часописа Сведочанства.

Године 1925. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, а одмах потом оженио се Шевом (Јелицом) Живадиновић у Врњачкој Бањи- Кумови су им били Александар и Лула Вучо.

За време боравка у Паризу 1926–1927. Марко Ристић се упознаје са Бретоном и француским надреалистима и тада настаје и циклус колажа Ла вие мобиле. Заједно са Шевом купио је слику Макса Ернста Сова (Птица у кавезу), која се данас налази у колекцији Музеја савремене уметности, Београд.  По повратку из Париза објавио је антироман „Без мере“.  Исте године Марко Ристић је добио кћерку Мару.

У годинама до Другог светског рата, Марко Ристић је урадио серију фотограма са Ваном Бором у Врњачкој Бањи, постао је један  од оснивача београдске групе надреалиста и потписник Манифеста. Са А. Вучом и Д. Матићем био је уредник алманаха Немогуће–Л’импоссибле где је објавио колаже Будилник и Љускари на прсима. Са Д. Матићем написао је Позицију надреализма, коју су потписали остали чланови београдске групе надреалиста.Године 1931. Са К. Поповићем објавио је књигу Нацрт за једну феноменологију ирационалног, а потом уређивао и часопис Надреализам данас и овде. Са В. Бором објавио је књигу Анти–зид (1932). Његови текстови објављују се и у француском угледним часописима. Године 1938. објавио је поему Турпитуда, коју је запленила полиција у Загребу. Сарађивао је у париском часопису Минотауре, 1939. Са М. Крлежом, К. Хегедушићем, В. Богдановим, З. Рихтманом и другима покренуо је часопис „ Печат“. Путовао је са Шевом у Италију.

Током 1941. до 1942. живео је у Врњачкој Бањи, а једно време је провео у затвору у Крушевцу. Током рата Марко Ристић је политичке текстове објављивао у Политици и Борби. Био је уредник Државног издавачког завода Југославије.

Одмах после краја Другог светског рата именован је за југословенског амбасадора у Паризу са мандатом до 1951.године. Изабран је за дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу (1951).  Са О. Бихаљи Мерином, О. Давичом, М. Дединцем, Е. Финцијем, Д. Матићем и А. Вучом основао је часопис „Сведочанства“ (1952). Са А. Вучом, О. Давичом, Д. Ћосићем и А. Исаковићем покренуо је часопис „Дело“ (1955).

Марко Ристић је  био председник Југословенске националне комисије за УНЕСКО од 1958. године.

Умро је 1984.у Београду. Х. Капиџић Османагић је припремила постхумно за штампу његове текстове и објавила у књизи Накнадни дневник 12 Ц (Сарајево), 1989. Године. Године 1993. Легат Марка Ристића: Ликовна експериментација групе београдских надреалиста (1926–1939) предата је као поклон Марка, Шеве и Маре Ристић Музеју савремене уметности у Београду.